Na radnom mestu svi komuniciraju, a vi ste stalno u zapećku, niste pozvani na izlet ili u restoran na proslavu, primetili ste da vam se kolege smeju iza leđa, samo vi ne dobijate slobodne dane... Možda ne znate da se to ne dešava slučajno, već da ste vi žrtva zlostavljanja na radnom mestu, a krajnji motiv je često želja poslodavca da vas se reši.

Psihičko i fizičko zlostavljanje drugog, najčešće na radnom mestu, ili kako se na Zapadu kaže – mobing ili buling, sigurno nije nov fenomen, ali se o njemu mnogo više govori tek poslednje decenije.

– Zapravo, ovakva vrsta zlostavljanja postoji otkad je čoveka i želje za vlašću. Potreba za ponižavanjem drugih, zavist, mržnja i ljubomora karakteristična su ponašanja za ljudski rod. Međutim, tek sredinom sedamdesetih godina prošlog veka američki psihijatar Kerol Brodski nekoliko slučajeva psihičkog zlostavljanja na radnom mestu okarakterisala je kao profesionalne bolesti i prijavila ih nadležnim službama u Kaliforniji. Ipak, trebalo je da proteknu još dve decenije da bi ovaj fenomen privukao pažnju naučnika.

Tada je nemački psiholog Hajnc Lejman i za određenu vrstu ponašanja na radnom mestu uveo naziv mobing – na engleskom "to mobb" znači bučno navaliti, nasrnuti u masi – pa čak i osnovao kliniku za pomoć žrtvama zlostavljanja. Pod pojmom mobinga rekao je da podrazumeva psihološki teror koji se odnosi na neprijateljsku i neetičku komunikaciju s pojedincem na radnom mestu, što se dešava barem jednom nedeljno i tokom najmanje šest meseci, pa se zbog maltretiranja javljaju znatne mentalne, psihosomatske i socijalne patnje. U novije vreme pojedina zakonodavstva kažnjavaju zlostavljanje zbog toga što ono nanosi štetu ljudskim pravima i ljudskom dostojanstvu, kao i fizičkom i mentalnom zdravlju žrtve – kaže predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije mr sc. med. prim. dr Zoran Ivanov.

Oblici psihičkog maltretiranja, ukazuje naš sagovornik, veoma su brojni i složeni, često prikriveni i prepoznatljivi samo žrtvi:– Recimo, zaposlenom se onemogućuje adekvatna komunikacija čestim prekidanjima dok govori ili se sprečava da dovrši misao. Takođe, odbijaju se neverbalni kontakti sa žrtvom, jer se namerno izbegavaju njegovi pogledi i ne primećuju se znakovi kao što je dizanje ruke i slično.

Zatim, tu je sprečavanje ili ograničavanje normalnih socijalnih odnosa, te je žrtva stalno izolovana i niko joj se ne obraća. Svi se na poslu ponašaju kao da ga ne vide, čak ga premeštaju daleko od ostalih kolega, ne pozivaju na zajedničke sastanke ili pauzu za kafu, iako bi po prirodi posla trebalo da im prisustvuje, ne poziva se na svečanosti u preduzeću ili na zajedničke izlaske – ističe naš sagovornik.

Poseban oblik psihičkog maltretiranja je ugrožavanje same ličnosti i reputacije žrtve, ukazuje dr Ivanov:

– Izmišljaju se priče o kolegi s posla i njegovom privatnom životu, ogovara se i ismejava, čak se otvoreno izražavaju sumnje o tobožnjoj mentalnoj bolesti, podsmeva se žrtvi zbog bilo kakvog fizičkog hendikepa ili zbog nekog detalja iz njegovog privatnog života, prisiljava se na obavljanje ponižavajućih zadataka koji se ostalim zaposlenima ne nameću. Napadi na kvalitet rada, takođe, vrlo su bolni, pošto je, naravno, svako osetljiv na način kako obavlja svoj rad. Žrtvi se stalno upućuju kritike i prigovori, preterano ga kontrolišu, rad mu se slabo ceni i stalno se kažnjava ili mu se preti kaznom.

Psihička tortura na radnom mestu često je otvorena i brutalna, ali katkad i vrlo rafinirana, navodi mr sc. med. prim. dr Zoran Ivanov:– Žrtvi se daje da uradi besmislene i nepotrebne zadatake ili poslove koji ne odgovaraju njenom stručnom znanju, suviše su jednostavni ili preteški. U cilju da načini grešku oduzimaju joj se sredstva za rad, računar ili telefon, što nazivamo sindromom "praznog stola".

Kvalitet nečijeg rada napada se i onim što ulazi u sindrom "punog radnog stola", kad se neko zatrpa poslom uz postavljanje kratkih rokova, ili mu se stalno menjaju zadaci, namerno se izaziva šteta da bi se njom žrtva ometala. Posebno je drastičan slučaj zlostavljanja kad se podmeću falsifikovana dokumenta ili kad se od nekog traži da potpiše dokument s kojim nije detaljno upoznat.

Verovatno su najdrastičniji primeri zlostavljanja na radnom mestu napadi na zdravlje žrtve. – Radnik se prisiljava da obavlja poslove koji narušavaju njegov psihički i fizički integritet, negira se pravo na godišnji odmor ili se bez razloga skraćuje, ne dodeljuju mu se slobodni dani kao ostalim zaposlenima. Primeri seksualnog zlostavljanja na radnom mestu sigurno su poznati široj javnosti, ali zaposlenima se neretko preti i fizičkim napadima, čak se te pretnje i ostvaruju – kaže naš sagovornik.

Izvor: Građanski List